Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on LinkedInShare on Google+

Lidija Dejvis, zbirka pripovedaka „Ne mogu i neću“. Vikend priča korzoportala – Užasne mucamas“ (šp.kućne pomoćnice, služavke, prim.prevodioca). Prevod: Ivana Đuruć Paunović. Fotografije: Galerija La Vista, prodajna izložba medenjaka za decu bez roditeljskog staranja.

DSCN6398

Reč je o dve vrlo nadobudne, tvrdoglave žene iz Bolivije. Opiru se i sabotiraju me kad god je to moguće.

Išle su uz apartman koji smo uzeli u podzakup. Nisu bile skupe, zbog Adelinog niskog koeficijenta inteligencije. Ona je prava guska.

Na početku sam im rekla: Veoma mi je drago što ćete ostati s nama, i sigurna sam da ćemo se lepo slagati.

Evo jednog primera koji ilustruje naš problem. Ovaj incident se upravo dogodio. Htela sam da presečem parče konca i nisam nigde mogla da nađem male makaze. Odlučno sam se obratila Adeli i rekla joj da ne mogu da pronađem makazice. Jogunasto je odgovorila da ih nije videla. Pošla sam s njom u kuhinju i zamolila Luizu da mi preseče nit. Upitala me je zbog čega je jednostavno ne prekinem zubima. Lepo sam je zamolila da mi donese nekakve makaze i da preseče konac – smesta. Ona je kazala Adeli da pronađe makaze senjore Brodi, pa sam pošla za njom do radne sobe da bih videla gde stoje. Izvadila ih je iz kutije. U tom trenutku ugledala sam kako iz kutije za koju je pričvršćen neuredno viri konopac čiji je kraj sasvim izanđao, te sam je zamolila da ga skrati kad već drži makaze. Uzviknula je da je to nemoguće. Možda treba da je toliki, da se kutija njime poveže. Priznajem da sam se nasmejala. Potom sam uzela makaze i sama ga odsekla. Adela je kriknula. Iza nje se pojavila njena majka. Ponovo sam se nasmejala na šta su kriknule obe. Onda su zaćutale.

Kazala sam im: Molim vas da ne pravite tost dok vas ne zamolimo da nam pripremite doručak. Nama se ne dopada tvrd tost, kakav vole Englezi.

Kazala sam im: Svakoga jutra, kad vam pozvonim, molim vas da nam odmah donesete mineralnu vodu. Posle toga, napravite tost i u isto vreme spremite svežu kafu s mlekom. Omiljena nam je franha blanka ili sinta azul koju proizvodi Bonafide.

Ljubazno sam se obratila Luizi kad je došla s mineralnom vodom pre doručka. Ali kad sam je podsetila za tost, pala je u vatru – kako mogu i da pomislim da bi ona dozvolila da se tost ohladi i stvrdne? A uvek je hladan i stvrdnut.

Rekli smo im: Voleli bismo da uvek kupujete mleko tres ninjas ili germa iz Kasdorfa.

Adela ne ume da govori a da ne viče. Zamolila sam je da govori malo blažim glasom, i da kaže „senjora“, ali ona to nikad ne čini. Takođe, njih dve između sebe razgovaraju veoma glasno.

Često ne uspem da zaustim ni tri reči, a Adela već počinje da viče na mene: Si…si, si, si….! i izađe iz sobe. Stvarno mislim da to više neću moći da trpim.

DSCN6405

Luizi kažem: „Ne prekidajte me!“ Kažem: „No me interrumpe!“

Nije reč o tome da se Adela ne trudi dovoljno. Ali dolazi mi u sobu s porukom od svoje majke: kaže mi da je jelo koje sam zatražila da nemoguće pripremiti, i preti kažiprstom napred-nazad i dere se iz sveg glasa.

Obe su, i majka i kći, strahovito tvrdoglave i sirove žene. Ponekad mi se čini da su prave divljakuše.

Rekla sam Adeli: Ako je potrebno, očistite hodnik, ali nemojte koristiti usisivač više od dva puta nedeljno.

Prošle nedelje direktno mi se suprotstavila odbivši da skloni usisivač iz hodnika kod ulaznih vrata – baš u vreme kad smo očekivali rektora Patagonije.

Imaju neverovatan osećaj privilegovanosti i posedništva.

Zamolila sam ih: Najpre saslušajte ono što ja imam da kažem!

Odnela sam im svoj veš na pranje. Luiza je odmah rekla da je vrlo teško ručno oprati steznik. Ja se sa tim nisam složila, ali nisam se raspravljala.

U toku pre podneva Adela odbija sve druge poslove osim čišćenja kuće.

Kažem im: Naša porodica je mala. Nemamo decu.

Kad odem do njih da se raspitam za ono što sam im rekla da urade, one obično budu zauzete nečim svojim – peru svoje džempere, ili telefoniraju.

Stvari nikada nisu ispeglane na vreme.

Danas sam ih obe podsetila da moje donje rublje treba da se opere. Samo su ćutale. Na kraju sam sama oprala svoj kombinezon.

Kažem im: Primetili smo da ste probale da se popravite, i naročito da sada brže perete ono što je potrebno.

Zamolila sam Adelu: Molim vas da ne ostavljate sakupljenu prašinu i pribor za čišćenje u hodniku.

Zamolila sam je: Molim vas, sakupite smeće i odmah ga odnesite do peći.

Danas sam rekla Adeli da mi je potrebna u kuhinji, ali ona je samo otišla do sobe svoje majke, obukla džemper i izašla iz kuće. Išla je da kupi zelenu salatu – za njih dve, ispostavilo se, ne za nas.

Kod svakog obeda, ona se trudi da pobegne.

Dok sam jutros prolazila pored dnevne sobe, pokušala sam, kao i obično, da ljubazno proćaskam s Adelom. Pre nego što sam uspela dve reči da prozborim, ona je oštro odgovorila da dok postavlja sto ne može da radi ništa drugo.

Adela ima običaj da izjuri iz kuhinje i uleti u dnevnu sobu čak i dok su gosti prisutni, i da drekne: Imate telefonski poziv, u vašoj sobi!

Iako sam je zamolila da se nežnije obraća, ona to nikad ne čini. Danas je utrčala iz kuhinje u trpezariju vičući: Telefon, za vas! i upirući prstom u mene. Kasnije je isto uradila dok smo imali gosta na ručku, jednog profesora.

Kažem Luizi: Volela bih da prodiskutujemo o programu za nastupajuće dane. Danas će mi biti dovoljan samo jedan sendvič u podne, i voće. Ali senjor bi voleo malo obilniju užinu.

Sutra bismo hteli bogatiju užinu, s tvrdo kuvanim jajima i sardinama, u šest, i neće nam biti potreban nijedan drugi obrok kasnije.

Voleli bismo da barem jednom dnevno jedemo bareno povrće. Dopadaju nam se salate, ali bismo ipak voleli bareno povrće. Ponekad bismo za isti obed mogli da jedemo i salate i kuvano povrće.

Za ručak ne moramo da jedemo meso, izuzev u posebnim prilikama. Veoma nam se dopadaju omleti, sa sirom i paradajzom eventualno.

Molim vas da nam pečeni krompir servirate čim ga izvadite iz rerne.

Već čitave dve nedelje posle obeda nemamo ničeg osim voća. Zatražila sam od Luize desert. Donela mi je nekakve minijaturne palačinke prelivene sosom od jabuka. Bile su ukusne mada sasvim hladne. Danas nam je ponovo dala voće.

                                                                                    xxx

Rekla sam joj: Luiza, ne možete za moja uputstva govoriti da su „hirovita i nelogična“.

Luiza je emotivna i primitivna. Raspoloženje menja vrlo brzo. Uvredi se začas i ume da bude agresivna. Neizmerno je gorda.

Adela je prosto divlja i sirova, tupava divljakuša.

Kažem Luizi: Naš gost, senjor Flanders, nikada ranije nije bio u našem parku. Želeo bi da provede u njemu nekoliko sati. Da li možete da mu napravite da ponese sendviče s narescima? Ovde je još samo ovu nedelju.

Jednom se desilo da se nije pobunila.

Kad postavlja sto, Adela svaku stvar spusti uz tresak.

Kažem Luizi: Zamolila bih Adelu da ispolira svećnjake. Večeras ćemo ih staviti na sto.

U toku večere pozvonim, iz kuhinje se istog trena začuje tresak.

Kazala sam im: Ne bi trebalo da se iz kuhinje čuje buka tokom naših koktela i večera. Ali one se opet gađaju i viču.

Ako za obedom zatražimo da nam nešto donese, Adela se samo pojavi i kaže: Nema.

Sve to veoma lose utiče na moje živce. Često posle samo jednog pokušaja da razgovaram s njima, osetim strašan zamor.

Luiza, kažem ja, želim samo da vidim da li smo se razumele. Ne možete da slušate radio u kuhinji dok nam traje večera. Takođe, iz kuhinje dopire vika. Zamolili bismo vas za malo mira u kući.

Ne verujemo da one zaista iskreno žele da nam udovolje.

Adela ponekad skloni zvono s trpezarijskog stola i onda ga više ne vrati. Zato ne mogu da pozvonim da dođe tokom obeda već moram da viknem da bi me čula u kuhinji, ili da odustanem od toga što mi treba, ili da ustanem i sama donesem zvono da bih mogla da je pozovem. Moje pitanje glasi: Da li ona namerno sklanja zvono sa stola?

Najavim im sasvim na vreme: Za zabavu biće potrebno nabaviti sok od paradajza, sok od narandže i koka-kolu.

Kažem joj: Adela, tvoj zadatak će biti da otvaraš vrata kad neko pozvoni, i da uzimaš kapute. Pokazaćeš damama gde se nalazi toalet, ako pitaju.

Pitam Luizu: Da li znaš kako se pripremaju empanade na bolivijski način?

Kažem Adeli: Molim te, želela bih da što češće prilaziš gostima i poslužuješ ih sveže zgotovljenim predjelom.

Kad posluženje više ne deluje lepo za oko, molim te odnesi tacne nazad u kuhinju i ponovo ih aranžiraj.

Kažem joj: Molim te, Adela, želela bih da na stolu uvek ima čistih čaša, kao i leda i sode.

Rekla sam joj: Neka na stalku iznad bidea uvek stoji peškir.

Kažem joj: Ima li dovoljno vaza? Možeš li mi ih pokazati? Želela bih da kupim cveće.

Evo još nekih detalja iz ovog tihog rata: vidim da je Adela propustila da podigne s poda jedan poduži komad kanapa koji je ležao pored kreveta. Otišla je s kantom za smeće. Ne znam da li me iskušava. Da li misli da sam suviše fina i krotka da bih od nje tražila da ga pokupi? Ali prehlađena je, i nije naročito bistra, pa ako zaista nije videla kanap, ne bih da od toga pravim veliki problem. Konačno odlučujem da ga sama pokupim.

Patimo zbog njihove nepristojne i okrutne osvete.

                                                                                     xxx

DSCN6403

Na kragni košulje mog supruga nedostaje jedno dugme. Odnela sam Adeli košulju. Podigla je prst i rekla ne. Kazala je da je senjora Brodi uvek sve što treba popraviti nosila krojaču.

Čak i otpalo dugme? pitala sam. Zar u kući nema nijednog rezervnog dugmeta?

Rekla je da u kući nema dugmadi.

Rekla sam Luizi da nedeljom mogu da odu čak i pre doručka. Odgovorila mi je da ne žele da idu, i upitala me, a kuda bi to one išle?

Rekla sam joj da slobodno mogu da izađu, ali ako to ne žele, onda ćemo očekivati da nam pripreme nešto, čak i nešto sasvim jednostavno. Rekla je da će ujutro to i učiniti, ali popodne ne. Rekla je da njene dve starije kćeri uvek dolaze nedeljom popodne da je obiđu.

Jutro sam provela u pisanju jednog dugačkog pisma za Luizu, ali onda sam odlučila da ga joj ne predam.

U pismu sam joj rekla: U svom životu bila sam poslodavac mnogim služavkama.

Rekoh joj da mislim kako sam uviđavna, velikodušna i korektna poslodavka.

Rekoh joj da čim bude prihvatila realnu situaciju sigurna sam da će sve biti u redu.

Kad bi one samo htele da svoj stav istinski promene, mi bismo im rado pomogli. Platili bismo da Adela popravi zube, recimo. Ona se toliko stidi svojih zuba.

Ali sve do sada, istinskih promena u njihovom ponašanju nije bilo.

Takođe nam se čini da u potaji puštaju svoje rođake da žive s njima, iza kuhinje.

Učim i uvežbavam rečenicu koju ću isprobati na Luizi, mada će verovatno zvučati optimističnije nego što želim: Con el correr del tiempo, todo se solucionará.

Ali od njih dobijamo toliko mračne domorodačke poglede.

Lidija Dejvis: Ne mogu i neću, Geopoetika, 2015

PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica

 

 

5+

Users who have LIKED this post:

  • avatar

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *