Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on LinkedInShare on Google+

Vikend priča i Bertold Breht (1898–1956, Ausburg, Berlin) , najznačajniji nemački književnik  20.veka. U atmosferi jačanja nacizma njegova dela spaljuju i zabranjuju. Breht zato napušta Nemačku i vraća se 1948. u Berlin (Istočna Nemačka/Nemačka Demokratska Republika). Njegova najznačajnija dela: Majka Hrabrost i njena deca, Kavkaski krug kredom, Dobri čovek iz Sečuana, Strah i beda Trećeg rajha. Njegova dela se i danas izvode širom sveta. Ovo je druga priča iz zbirke “Nemačka priča“ u kojoj su prvi put na srpski jezik prevedeni autori kratke priče koji su pisali na nemačkom jeziku. 

DSCN6184Jozef Klaćik, Mali likovni salon Kulturnog centra Novi Sad, 2017.

„Kada bi ajkule bile ljudi“, upitala je gospodina K. ćerkica njegove gazdarice, „da li bi onda one bile bolje prema ma­lim ribama?“ „Sigurno“, reče on. „Kada bi ajkule bile lju­di, one bi za male ribe u moru sagradile ogromne sanduke, napunile bi ih svakojakom hranom kako biljnog, tako i ži­votinjskog porekla. Vodile bi računa da u sanducima uvek bude sveža voda i, uopšte, primenjivale bi razne sanitarne mere. Kad bi, na primer, neka ribica povredila peraje, od­mah bi joj to peraje previle kako ista ne bi ajkulama umrla pre vremena. Da se ribice ne rastuže, s vremena na vreme bi im priređivale velike vodene fešte; jer su vesele ribice ukusnije od tužnih. Svakako bi se u velikim sanducima organizovale i škole. U tim školama ribice bi učile kako se pliva u čeljustima ajkule. Bila bi im, na primer, potreb­na geografija da bi lakše mogle da pronađu velike ajkule, koje se negde lenjo izležavaju. Glavna stvar bi, naravno, bila moralno obrazovanje ribica. Učili bi ih da je za svaku ribicu najbolje i najlepše kad se radosno žrtvuje, i da sve one treba da veruju ajkulama, pre svega kada kažu da će se pobrinuti za lepšu budućnost. Ribicama bi bilo objaš­njeno da im je ta budućnost osigurana samo ako poslušno uče. Ribice treba pre svega da se klone niskih, materijali­stičkih, egoističkih i marksističkih stremljenja i odmah da jave ajkulama ako bi takve tendencije primetile kod neke od njih. Kada bi ajkule bile ljudi, one bi, naravno, izme­đu sebe vodile ratove da bi osvajale tuđe sanduke i tuđe ribice. Ratove bi vodile njihove sopstvene ribice. Ajkule bi svoje ribice učile da između njih i ribica drugih ajkula po­stoji ogromna razlika. Ribice su, kao što je poznato, neme, ali one ćute na različitim jezicima, tako da im je nemogu­će da se međusobno sporazumeju. Svakoj ribici koja bi u ratu ubila nekoliko drugih neprijateljskih ribica koje ćute drugim jezikom ajkule bi prikačile po jedan mali orden od morske trave i dodelile titulu heroja. Kada bi ajkule bile ljudi, postojala bi, naravno i umetnost. Postojale bi lepe slike na kojima bi bili prikazani zubi ajkula u predivnim bojama, njihovo ždrelo kao zanosan vrt u kojem je prediv­no besciljno šetati. Pozorišta bi na morskom dnu prikazi­vala kako hrabre ribice oduševljeno plivaju u čeljustima ajkula, a muzika bi bila tako lepa da bi ribice, ponesene njenim zvucima, sa sve orkestrom na čelu, kao u transu i u najlepšem raspoloženju pohrlile u čeljust ajkula. Imali bi i religiju, kada bi ajkule bile ljudi. Propovedali bi da za ribice pravi život počinje tek u stomacima ajkula. Osim toga, kada bi ajkule bile ljudi, ne bi više, kao što je to sada, sve ribice bile ravnopravne. Neke od njih bi dobile zvanja i bile bi nadređene drugima. One malo veće bi čak imale pravo da pojedu one manje. Ajkulama bi to odgovaralo jer bi tako imale češće veće zalogaje. A veće ribice, one koje imaju zvanja, brinule bi se o redu i poretku među ribica­ma – učitelji, oficiri, inženjeri za izgradnju sanduka itd. Ukratko, u moru bi postojala kultura tek kada bi ajkule bile ljudi.

https://www.facebook.com/ultimatum.rs

PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

8+

Users who have LIKED this post:

  • avatar

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *