Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on LinkedInShare on Google+

Prvi put Uglješa Šajtinac i njegova Vikend priča na korzoportalu. Dramski pisac, pripovedač, romansijer (Zrenjanin, 1971). Po drami “Hudersfild“ snimljen je istoimeni igrani film. Nagrađivan – Sterijina nagrada za najbolji savremeni dramski tekst Hudersfild na Sterijinom pozorju, za roman VOK ON! Nagrada „Biljana Jovanović“ za knjigu godine, Evropska nagrada za književnost za roman Sasvim skromni darovi“…  Ilustracije: Mladen Hadžić

mladen1

Kako je uopšte dospeo na ovo mesto i čime je nateran da stoji u ovako glupoj telesnoj pozi – to se pitao profesor jezika, Dejan Opnokrilčev zvani Deki. I zašto se to sve češće dešava? Negde, na nekom mestu, u bilo koje doba – on stoji, sedi, čuči, napinje se ili povija ali onda, odjednom, nije mu jasno – zašto?!

Memorijsko napregnuće moglo bi da odredi godinu ali mesec ili dan to već ne. Ne tako davno, pre nekoliko godina, kad je prevalio četrdesetu, recimo. Otad je to!

A, sad, eto ga na terasi, jednom nogom je opkoračio ogradu, drugom stoji na metalnim merdevinama. Jesen je suva i topla, on je u pižami. Dole, pet spratova niže, na zemlji se nagomilalo žuto lišće, vetar ga prevrće.

Samome sebi, profesor Opnokrilčev liči na čoveka rešenog da se baci i ubije. Ali, to je nemoguće. On sutra mora na blok-nastavu, treba pripremiti novu generaciju đaka za takmičenje u besedništvu, ah, svi ti leksikoni i rečnici!

Shvata da je mamuran. Sinoć je opet s Etrurcima i Samnitima sedeo u nekakvoj zadimljenoj pećini. Pre toga, sa ustaljenim uspehom, pogledima se posvađao sa svojom divnom suprugom. Deca nisu bila obuhvaćena svađom, ona su postojala samo u njihovim mislima ili kao tuđa – bili su bezdetni i srećni. A ona je pričala kako joj je dosta “njegove malodušnosti, predaji godinama, žrtvovanju za druge (što je samo bio izgovor da se više bavi sam sobom), telesne i higijenske zanemarenosti“. Profesor se branio predosećanjem “tihog odlaska“, čak je dohvatio i leksikon, gerantogogija, gerantopedija, a, supruga ko supruga – “Zar ti ne vidiš šta se događa?! Majklu Džeksonu daju godišnji pomen a Pol Makartni se treći put oženio. Ko bi mogao to da zamisli?! “Say, say, say“, seti se samo, Džekson je još uvek bio mlad i crn a Pol već odrtaveli sredovečni lik (i tada je izgledao bolje nego ti sada a u tim si nekim godinama) – ko je mogao da zamisli od svih onih ljudi koji su sedeli unaokolo, statista, kamermana, rekvizitera, vozača, momaka iz keteringa, da će taj kovrdžavi klinac otići pre ovog posedelog rokera“… “Mnogo je volim“, pomislio je odjedared i skoro se strovalio preko ograde.

mladen2

Na komšijskoj terasi koju je sasvim detaljno mogao da sagleda stajao je veliki beli kavez za pticu. Ne “za ptice“ već “za jednu pticu“ jer “ptici samoj“ treba dosta prostora. Sam đavo ga je terao da žvižduće kadgod bi uočio da su komšije iznele kavez na terasu. To je nekakva bela ptica, ništa naročito, ali, s vremenom, profesor je naučio da žviždukanjem podražava njen poj i činio je to. Za poverovati je da je i sama ptica videla nešto sebi blisko u pojavi nekakvog bića, uglavnom “svetlog perja“ (profesoru je supruga kupovala svetlosive i beloplavkaste pižame). Žviždukajući sve glasnije i življe, profesor je svog ornitološkog blizanca terao u divlje graktanje što nijednom nezaposlenom stanaru zgrade nije promaklo (a nezaposlenih na svakom spratu, čitaj: na ivici samoubistva). Izbrazdane i mračne face pojavljivale bi se na prozorima a neki bi se čak i krstili kao da su pred najstrašnijom sablazni.

To je naučio još kao mali – “ne drži pticu“! Kuče, mače, da, ali pticu ne, ona mora da leti, zašto, to je posle spoznao, ali, zaveta svojih dedova čvrsto se držao. Jednom, obećao je sebi, kupiće u kineskoj prodavnici dugačak, teleskopski štap za pecanje koji će moći da dosegne do komšijskog kaveza i pokušaće da podigne rezu koja oslobađa vratanca (ili će prosto umlatiti pticu istim štapom ako se iznervira i ne uspe).

“Da smo imali decu“, ali, imao je on na desetine dece za ovih deset godina rada u srednjoj školi, i, bilo ih je raznih – pametnih, glupih, visprenih, namučenih, razmaženih, idiota i kljusina. Biti mudar ili glup, to nema veze sa godinama, on je mrzeo svoje vršnjake, on se gadio tih smradova koji ništa nisu uradili za “tu decu“, on se nagledao otimačine bez volje da se “ostavlja naraštajima“. Kadgod je kakvo nesnošljivo dete pokušao da popravi i slao po roditelja da dođe u školu na razgovor je dolazilo još veće govedo od tog deteta.

Razmišljao je često, baš kao i sada, na toj okrnjenoj, neokrečenoj terasi: “mi nećemo tako brzo ostariti, draga moja, jer, nemamo decu. I sami smo još uvek samo deca svojih ostarelih roditelja koji su, doduše, imajući decu sačuvali neku nama nepoznatu svežinu, volju i razboritost“… Bla, bla.

Dosadni i suvišni profesor Opnokrilčev je, u stvari, alkos iz kraja, daš mu kilo belog, po mogućstvu “rizling“ i ostaviš ga u uglu nekog svratišta. On će trućati, začudo, lepim jezikom, o propasti ovog društva; on će prvo osuti paljbu na mladež koja “nije ništa drugo do oni varvari, Tribali, Iliri i Kelti koji se boje civilizacije“; onda će ih zdušno braniti “jer mladići ne smeju biti ravnodušni“, pa, paljba po roditeljima, pa, “ako su starci, opet, ne znači da su izlapeli, u starca ima mudrosti i pouke…“

Konačno, dugo je već lelujao na toj terasi u raskrečenoj pozi i supruga se zabrinula. Pojavila se odnekud i podsetila ga da pogleda “ima li gde mrava u zemljom zatrpanoj žardinjeri“. To je, dakle, ono zbog čega je tu.

Mravi. Nije bilo nikakvih mrava. Ni cvrčaka. Zašto nema cvrčka? Ne onog s violinom iz one stupidne basne o umiranju zbog neimanja zaliha skupljenih tokom leta, jer, ako je to “jebena metafora za životnu dob, pa je zima, dakle, starost, onda, glupo je da starac gomila jer što si stariji sve ti manje treba a ne obrnuto. Ali, kada bi to bio onaj cvrčak koji je, u stvari, Titon, kojeg Zevs učini besmrtnim ali se zajeb’o pa mu nije dao večnu mladost već samo beskrajan život, onda, pitao bih ga, kako?! Kako ti ide, Titone?!…“

Kad nije na terasi, raskrečen i u pižami, kad nije na blok-nastavi ili na pijaci gde kupuje sireve, kad ga nema u naručju njegove divne supruge dok se ona glasno kaje što je vikala na njega – on je, zna se, u lokalnom “gasthausu“, sedi i “žvaće“ kilo belog, ispunjava tiket kladionice igrajući “ono što bi i Ciceron odigr’o“.

 Iz tematske antologije savremene srpske priče o starosti “Starost” (Arhipelag,  2012), priredili David Albahari i Srđan V. Tešin

 PROČITAJTE I PRIČE DRUGIH AUTORAispovest-jedne-fusnotezec-iz-zelene-doline, http://korzoportal.civcic.com/vikend-prica-firnajz, uspomena-na-paulinu, portret-jednog-detinjstva-u-staroj-havanitaslih

 

 

0

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *