Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on LinkedInShare on Google+

 

Poslednja Vikend priča na korzoportalu u ciklusu – Mesec izdavačke kuće Arhipelag. Ratko Dangubić (Ljubinje – Žrvanj, 1946), pripovedač, romansijer, aforističar. Knjige priča: Ruska kola, Večera u vrtu, Secondhand Story, Pola ikone , Toliko toga je već tamo. Romani: Kutija za muške cipele, Nemački u sto lekcija, Bela priča , Moving Day i Ostrvo od pepela . Zastupljen je u antologijama. Fotografija: Dragana Kojić

IMG_1121_2

1.

Slegnuo je ramenima, mada mu je bilo svejedno ide li tamo ili ne. Jutarnje nastojanje da prenese na papir nove misli u dve jadno nadrljane priče pretvorilo se u ravnodušnost koja se okrenula protiv njega samog. Niko ne ume, pomislio je, da nađe pukotine u razlozima za i protiv nečega i nekoga kao on. Prethodne noći se napio, pripadao je nemoj sili alkohola i jedva se držao na nogama. Ponedeljak je, mora da dovrši priču „Pijaca u Risnu“, a dogovorio se sa Ilijom da se u dvanaest vide u Akademiji nauka i umetnosti u Novom Sadu, na najavljenom predavanju profesora Bogdana Maglića, Somborca koji je odavde davno krenuo, trbuhom za kruhom, u Prinston. Predavanje je naslovljeno gotovo suvo, ali njega je iz nekih razloga i zanimalo: „Perspektive nuklearne energije: i reaktori druge i treće generacije.“ Bio je, dakle, ponedeljak, 17. mart 1986. Nije mu se ustajalo s tvrde stolice, ali je morao, Ilija ga je čekao, i priča je ostala nesređena. Pozvao je taksi da ga vozi do Akademije, u Svetozara Markovića 6.

2.

Slike koje su ostale posle burne noći i predavanja u Akademiji nauka bile su neodređene, prepune jalove nedorečenosti, banalnih boja, kvazienergije, virova i hladnog svetla. Bio je i sada prilično pospan. Uopšte nije razmišljao koliko su fisija i fuzija dva udaljena pola, no to verovatno nije ni bilo bitno za posao kojim se bavi. Te njegove nedovršene priče su bile tanke priče, i izgledalo je da liče ni na jednu koje je ranije pisao. Vratio se zadovoljan s dobrog i dobro posećenog predavanja profesora Maglića; posmatrao je sada svetlo koje dolazi iz svetlarnika i treperi kao prašina. Ponovo je prihvatio da ga dve krnje priče opterećuju i da ga čekaju na stolu. Zastao je nasred hodnika i uzdahnuo, a onda otvorio prozor prema svetlarniku da uđe vazduh. Na ovom prozoru nema zavese, tamo je vitraž koji mu je poklonio prijatelj Ilija s kojim je i bio na predavanju profesora Maglića. Odvukao se do fotelje i skljokao se u nju. Progutao je pljuvačku i odmahnuo rukom: s pričom „Pijaca u Risnu“ mora da prepravi i davno napisanu priču o cipelaru Sibinoviću. Jedna mala knedla mu je bila u grlu, ali je ustao i primorao sebe da radi. Trebaju mo ove pare od priča koje objavljuje sedmično u jednom nedeljniku i mora obe da ih sklepa do zatvaranja pošte. Razmakao je zavese i radnu sobu je preplavila topla svetlost. Ponavljao je da ne sme da zaspi. „Kakav sam skot“, gunđao je, „nikada neću napisati valjanu stvar.“ Ispod naslova „Pijaca u Risnu“ ređao je bizarne rečenice o anđelu: „Njega nazivaju nevidljivom dobrotom, korisnim članom porodice Boga, onim koji uliva nadu: njega svi vole. Anđela ne treba opisivati: taj tanani, dobri lik s belim krilima koji povezuje čoveka, pticu i Boga. On je onostrano biće koje može da uradi sve. Volim da ga slikam sa ambrelom i kaljačama na nogama, u vizantijsko plavoj kišnoj kabanici od gumiranog platna, kako sedi spokojan, u razulareno popodne, posle jake junske kiše, za kamenim stolom na malom trgu u Risnu, ispod krošnji lipa. I mistika je ovde, i talasa se i ona kao utvara od podnevne jare. Treba primetiti i zujanje pčela koje posećuju trg. Na trgu su kafana i pijaca s dve-tri tezge.“ Telo mu je opet klonulo i on je utonuo u san. Prostor između snova i priviđenja se, primetio je kad se probudio, smanjivao i on je ovu stvar posmatrao kao pobedu duha nad materijom.

IMG_4417_2

3.

Kada je priveo kraju priču „Pijaca u Risnu“, ponovo je kunjao. Gotovo da se zgrčio na kanabeu. Sa ulice je dopirala vika. Pre nego je zaspao, setio se cipelara i opet je lako trgnuo glavom. I nije ni tada razumeo kojom mu brzinom dolazi san koji mu natura anđeo iz Risna. Oko njega je lebdela tišina, kao ona koju je opisao profesor Maglić da vlada negde u praznini svemira. Da je mogao da čuje sebe, čuo bi čoveka koji hrče. Desetine lica je proletelo u snu sa iskrom ljubopitljivosti u njima. Trudio se da izbegne susret s halapljivim očima i ponovo se trgao iz sna, tako da kasnije nije mogao da se seti ni jednog detalja od svega toga. Ponovo je seo za sto i uzeo hartije u ruke. Za ovu drugu priču nije bilo suptilnih ograničenja, i on je na nju mogao da utiče ovako i onako. Ovu jednostavnu priču završio je za sat: primicalo se pet popodne. Nije nalazio neke posebne sličnosti između obućara Sibinovića i anđela, ali lakoća s kojom je napisao priču „Pijaca u Risnu“, budila je u njemu nadu da je dobro sklepana i priča o cipelaru.

Iz knjige priča Ratka Dangubića Toliko toga je već tamo, Arhipelag, Beograd, 2016.

www.arhipelag.rs

PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica

 

 

4+

Users who have LIKED this post:

  • avatar

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *