Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on LinkedInShare on Google+

Viktorija Aladžić u radu je spojila odgovornost profesionalca, akademsko znanje i čistu, reklo bi se amatersku, ljubav prema Subotici. Docentkinja na Građevinskom fakultetu, urbanista, arihtekta i stručnjak za zaštitu i revitalizaciju baštine, u međuprostoru tih zvanja i znanja Viktorija Aladžić pronašla je inspiraciju da se javno i energično angažuje na očuvanju subotičkog arhitektonskog nasleđa.

viki2 Viktorija Aladžić

Viktorija Aladžić je arhitekta – profesionalka u svom poslu i samo ona zna koliko je teško, gotovo nemoguće, ispravljati štete i greške nanete gradu. Kao zaljubljenik u Suboticu Viktorija Aladžić veruje da se mnoštvom ideja grad može oplemeniti i obogatiti. Ona je posvećena aktivistkinja u organizaciji Nasmeši se Subotici, otporaš protiv nestanka subotičkog građevinskog blaga, pokretač promena u svesti i znanju građana o svom gradu, i među najzaslužnijima što je Subotica u mreži secesijskih gradova, a sinagoga na listi sedam najugroženijih objekata evropske baštine.Razgovaramo u Katoličkoj porti u Novom Sadu.

Viktorija Aladžić došla je poslom u Novi Sad i tada sam je pitala: Kad uđete u Novi Sad, kakav je utisak, šta prvo vidite?

Uvek mi je loše kad dođem ovde, iako jako volim Novi Sad, divan, ima reku, tvrđavu,  Frušku goru u blizini, ali taj haos na ulazu u grad – autobus kad prilazi centru ­- to je zaista tužno. Ta mešavina novih i starih objekata, stilova, boja, ruševina, smetlišta, rasturenih puteva. Ne znam da li ćemo dočekati da ti prilazni putevi budu sređeni.

Ne dešava se to samo u Novom Sadu. Istraživala sam urbanizam 19. veka i ono što je meni bilo zanimljivao jeste da je u 19. veku bilo jako važno da pristupni putevi gradu budu lepi. Na tome se posebno insistiralo. Nije se moglo dozvoliti da ti pristupni putevi imaju ružne kuće, nesređene parcele, smetlišta, to jednostavno nije postojalo.

Novi Sad nema kapije grada…

Novi Sad se razvijao na sličnom principu kao i Subotica, to su ti veliki raspuzani gradovi, centar je bio grad, a periferija ostala seoska. To se zvalo unutrašnji grad. Istraživala sam kod Subotice, a bilo bi zanimljivo istražiti tu temu i u Novom Sadu, viđala sam neke karte Novog Sada na kojima bih rekla da je prikazan taj unutrašnji grad. U Subotici su i ulice bile definisne, postojala su posebna pravila kako se grade kuće u unutrašnjem gradu. Morale su biti građanske kuće, dužom fasadom orijentisane prema ulici, reprezentativne i lepe, dok su se u predgrađu mogle graditi seoske kuće, od nabijene zemlje, sa trouglastim zabatom prema ulici.

Novi Sad se, kao i Subotica, počeo razvijati u 19. veku, to je vreme kada kapije više nisu bile odbrana od nepijatelja. Bilo je planova da se oko Subotice dižu zidine, ali to nije imalo nikakvog smisla, tako da se od toga odustalo. Subotica je proglašena slobodnim gradom 1779. godine i tada je na njenoj karti iscrtana neka četvrtasta tvrđava koja uokviruje centar, ali to više nije bilo potrebno. Zato su koncept preinačili u drugi, gde su to što bi zvali gradom nazvali unutrašnjim gradom i utvrdili posebna pravila za izgradnju kako bi se razlikovao od periferije. U grad se ulazilo kroz njive, voćnjake ili vinograde, potom kroz seosku periferiju, do urbanog centra. Nije, dakle, problem u tome što Novi Sad nema kapije, već u tome što su prilazni putevi katastrofalni. Što su dozvoljene mešovite funkcije prilaza – imate malo industrije, malo stanovanja, malo pijaca – potpuno su izgubili formu.

Su Rajhlova palata Ornament

Detalj sa Rajhlove palate

 

Kako je Viktorija Aladžić iz arhitekture ušli u priču urbane baštine i zaštite, u prvom redu secesije?

Kad sam završila fakultet u Beogradu i vratila se kući, shvatila sam da mi ništa nismo učili o arhitekturi koja postoji u Subotici i da se ona nekako smatrala bezvrednom. A pošto u Subotici nije bilo ni srednjevekovnih manastira, ni rimskih ostataka, niti ičega što se smatralo značajnom baštinom u Srbiji, odlučila sam da se posvetim istraživanju arhitekture 19. veka i vrlo brzo shvatila da u je u subotičkoj arhitekturi secesija najupečatljivija i da ima najznačajnija arhitektonska ostvarenja.

rajhlova palata                                 Rajhlova palata

Naša je sreća što imamo vrlo bogat Istorijski arhiv, u kome su sačuvane skoro sve građevinske dozvole  subotičkih građevina. Pregledajući sa kolegama te fondove koji imaju desetak i više hiljada predmeta, napravili smo baze podataka, pronašli smo za veliki broj kuća originalne projekte i mogli smo da ustanovimo ko je i kako je gradio. To istraživanje je trajalo dvadesetak godina, paralelno sa tim sam počela da radim doktorat. Stalno se govorilo da u 19. veku nije bilo urbanizma, da je urbanizam počeo posle drugog svetskog rata. To uopšte nije tačno. Urbanizam 19. veka nije bio tako vidljiv, nisu imali urbanističke planove, kakve imamo posle drugog, pa čak i između dva svetska rata.

Htela sam, naime, da razumem zašto su ljudi gradili takav grad kakav su gradili. Kako su postigli da grad u kontinuitetu od 150 godina od jednog neuređenog sela –  jer to je bila Subotica na početku – postane svakom intervencijom sve uređeniji i da mi pred prvi svetski rat dobijemo jednu vrlo skladnu urbanu celinu. Kako je od mesta koje su naseljavale bratstveničke grupe, sa suvačom u sredini, urbanom politikom austrougarska uprava uspela je da usmeri Subotičane da naprave uređen grad sa definisanim regulacionim linijama ulica, sa definisanom arhitekturom, da natera te ljude da grade lepe reprezentativne kuće na koje će biti ponosni ne samo vlasnici, nego i svi drugi  stanovnici grada.

subotica2                        Gradska kuća

 Kako nam ta praksa nije ostala i danas? Viktorija Aladžić kaže:

Upravo je doktorat koji sam radila bilo upoređivanje urbanističkog planiranja u 19. veku, između dva rata i u komunističkom periodu kada je potpuno zanemarena sva ta baština i kada se rodila ideja da treba porušiti sve to i izgraditi grad za novo komunističko društvo. Mnogi su gradovi u Srbiji time izgubili svoje lice, izgubili su najvredniju arhitekturu u centru grada, jer je ideja bila da centar svakog grada treba da ima dom vojske, veliku robnu kuću, kulturni centar i gradsku opštinu. I napravljeni po toj šemi, sa ogromnom ravnom površinom u sredini, gde kad vetar duva, ne možete da pređete iz jedne zgrade u drugu, potpuno je nestao koncept grada gde imate ulice čije su strane zatvorene fasadama kuća.

U to vreme građeno je prema urbanističkim planovima koji su u bogatijim sredinama bili bolje realizovali. Pošto je Subotica bila prilično siromašan pogranični grad, ne mnogo zanimljiv Beogradu, mi smo samo pravili planove koje nismo uspevali da realizujemo. Svakim tim planom uništavali smo deo postojećeg i dograđivali nešto što nije imalo nikakve veze sa prethodnim. Nije se razumeo koncept tog kontinuiranog razvoja u kome svi stanovnici, svi kućevlasnici, podjednako učestvuju izgradnjom svoje sopstvene kuće u boljem uređenju grada.

Zato imamo situacije da je recimo dve ili čak tri petine grada predviđeno za rušenje, da bi se izgradile stambene zgrade, ali da se one nikad ne izgrade zato što planovi nisu bili zasnovani na realnoj ekonomskoj politici. Tako smo izazvali bespravnu gradnju. Ljudi su znali da ne mogu da dobiju građevinske dozvole, pa su počeli da rade na divlje. U okruženju centra podizali su u svojim dvorištima kuće mimo normalnih urbanističkih uslova. Na periferiji Subotice vikendice su se pretvarale u kuće i grad se raspuzao na strahovito veliku površinu. Dobili smo grad koji ima velikih problema da održava infrastrukturu za tako mali broj stanovnika po kvadratnom kilometru.

Kasnije, došla je 2000, nadala sam se da ćemo, kao, početi da razmišljamo, pa ćemo razumeti, pa ćemo nešto menjati u tom procesu, uvidećemo da smo napravili greške – a onda sam počela da shvatam da je planiranje, izgradnja grada jedan vrlo ozbiljan posao i da 99 posto naših ljudi ne razume koliko je to ozbiljan posao.  Da je to značajno znanje, ali ne samo za struku, nego znanje koje se deli sa građanima. Znanje koje građani moraju da poseduju, većina ili bar svi oni koji učestvuju u gradnji, a što više ljudi animirate da učestvuju u izgradnji grada, imate šanse za bolje rezultate.

JbngcWg

To je upravo ono čime se bavite: razgovor o gradu ste postavili široko. Inicijativom Nasmeši se Subotici pokrenuli ste ljude. Uverili ste ih da imaju pravo da razmišljaju i da se izjasne o gradu.

Ali i da nauče i da razumeju šta znači grad i kako treba gradom upravljati. Neću da kažem da ja znam, to je daleko složeniji problem. Današnji problem i jeste to što su gradovi strahovito velikih dimenzija i što čovek sam ne može ni da obuhvati u svojoj glavi kompleksnost svih procesa koji se u gradu dešavaju. Važno je da se što više stanovnika aktivira u tom procesu, jer grad funkcioniše samo ako svi kolektivno funkcionišu u nekom određenom pravcu.

Vratimo se subotičkoj secesiji i vašem aktivizmu u toj oblasti. Uspeli ste da se vaša sinagoga nađe među sedam najugroženijih objekata u Evropi. Šta to sad praktično znači?

Šta to praktično znači videćemo iz onoga što će se dešavati u narednom periodu. Mi smo Suboticu uspeli da učlanimo u mrežu gradova secesije, u kojoj je još 22 grada. Sinagoga je već četiri puta bila na listi sto najugroženijih spomenika kulture u svetu. I to su objavili mediji, međunarodni i evropski, koji na taj način šire saznanje o vrednosti naše sinagoge van granica naše zemlje; sa druge strane, tek sad, nakon tih uspeha, naši ljudi počinju da shvataju kolika je njena stvarna vrednost. Shvata se da restaurirana i sačuvana ona može biti okosnica razvoja nekog budućeg turizma u Subotici, ali i u Vojvodini, naravno.

Ako se grad definiše i načinom na koji ljudi u njemu žive, kako to Subotičani žive, šta je svakidašnji život subotički?

Pa, to se dosta promenilo poslednjih godina. Još od vremena kad sam počela da istražujem subotičku arhitekturu, moja je intencija bila da ne čuvam to znanje samo za sebe, nego da se to širi dalje. Počeli smo da šetamo gradom i bilo nas je često i po dvestotinak, a ja sam govorila o pojedinim subotičkim zdanjima. Arhitektura 19. veka je prepuna različitih simbola koji imaju neko značenje, u to je vreme više od polovine stanovnika bilo nepismeno, informacija o nečemu nije se mogla širiti putem novina, oglasa ili ajfona, inteneta, nego su ljudi prosto simbolima na fasadi svoje kuće slali neku poruku.. Kuća je bila statusni simbol, na tim kućama su zabeležene neke informacije koje su tadašnji ljudi znali da čitaju, a mi smo danas to zaboravili. Pokušala sam da u tim šetnjama dam tumačenje tih informacija. Naravno, i svoje studente obavezno vodim po gradu, i ono što mi je drago jeste da su ljudi počeli posle toga da gledaju oko sebe, da primećuju kuće. Postepeno počinju da menjaju odnos prema  arhitekturi u svom okruženju i više je cene. Treba nastaviti takve aktivnosti!

DSC_0113

 

Sledeći korak bi bio da se, recimo, pojedinim vlasnicima kuća pomogne nekom malom sumom, da se potrude da sačuvaju fasade svojih kuća ili neku vrednost koju njihova kuća poseduje. Na žalost, živimo u vremenima kada se jedva preživljava, ali malim finansijskim injekcijama ipak biste mogli da postignete da se ljudi osećaju dobro, da vide da neko ceni njihov trud da sačuvaju kuće. Takvi projekti imali su u okolnim zemljama jako dobre rezultate, u Mađarskoj, Rumuniji, Slovačkoj, ljudi dobiju neki novi elan, svoju energiju i novac počnu da ulažu i shvataju da to svima poboljšava kvalitet života, a povratno donosi i neku korist. Ima jedno mesto u Rumuniji, Rimetea se zove, koje je celo restaurirano tako što je svaki vlasnik kuće dobio mali iznos, celo selo su obnovili, pretvorili su ga u turistički raj gde svaka kuća ima sobe za turiste, u svakoj kući se kuva za turiste. Oni su 1994. dobili nagradu Europa Nostra. Potpuno se promenio život sela, takve male intervencije mogu strahovito da promene stvari i da povuku ljude u nekom sasvim drugom i neočekivanom pravcu. Iskreno se nadam da ćemo uskoro moći jedan takav projekat da sprovedemo i u Subotici.

Aleksandra Rajić

Foto: Kaća Lazukić Ljubinković

Ključne reči: “Nasmeši se Subotici”, secesija, subotička sinagoga, mreža secesijskih gradova, Viktorija Aladžić

http://www.subotica.info/2011/05/27/obilazak-nekih-od-objekata-u-gradu

 

 

 

 

 

 

 

 

1+

Users who have LIKED this post:

  • avatar

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *