Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on LinkedInShare on Google+

Svako ima svoj praznik. Moj je Božić kada je bila okićena prva jelka u komšiluku. Piše: Bojana Karavidić

DSCN6445

Za mene su božićno novogodišnji praznici počinjali ne kada budu ukrašene iluminacijama gradske ulice i trgovi,  već kada iza prozora na jednom prvom spratu zasvetli velika, okićena jelka. To se obično događalo dva, tri dana pred Božić 25. decembra.

Prošao bi najkraći dan u godini 21. istog meseca, ali još uvek je mrak obuzimao dan već posle pet popodne. Neočekivano, u narastajućoj, poput kiselog testa tami, samo bi nikla iza pomenutog velikog prozora kako dolikuje baroknim zgradama, raskošna, raznobojnim ukrasima okićena, osvetljena jelka. „Kada je kitiš, a da to ne uočim?” – prolazeći svakodnevno na putu ka svom stanu kroz parkić, uvek sam se pitala?

Taj četinar bi krasio prostoriju odnosno dve, koje su podeljene četvorokrilnim vratima sa brušenim staklima. Prilikom praznika uvek si ih širom otvarao. Svetlost sa jelke ogledala se, prelamala u staklima vrata i nastajao bi kaleidoskop. Prozori su bez zavesa. Još iz daljine su se videli i vrhovi temena, do obrva, osoba koje sede za svečano postavljenim trpezarijskim stolom, dimenzija metar sa dva ipo. Trpezu bi voajer, ako je bio iole maštovit, mogao da zamisli.

Ali to bi bilo tek na Badnje veče. Nekoliko dana ranije, ukvirena u prozorskom ramu baškarila se samo tvojim rukama, i prstima hirurga oftalmologa postavljena i okićena razgranata jelka.

DSCN6450

Poznavala sam enterijer, pa sam posmatrajući jelku iz parkića udaljenog pedesetak metara od prozora, videla komodu u duborezu, postavljenu uza zid preko puta jelke, sa pet dubokih ladica, u kojima je pohranjena posteljina tvoje pokojne majke sa belim vezom tek neznatno požutelim od dugog vremena nepranja, pored nje je neudobni, uvek rasklopljen tvoj neuništivi kauč presvučen bukle meblom izbledele bordo boje, iz 60- ih godina prethodnog veka, na kome smo proveli naše prvo  majsko popodne kao ljubavnici. Nadam se da si tu drtinu od ležaja zamenio nekom novom garniturom, dvosedom, ili foteljama?

No, da se vratim početku. Nije bilo baš uspešno, to naše prvo, ležeće, viđenje. Više smo se vrpoljili nego što smo vodili ljubav. Meni je uvek nelagodno kad je “prvi put”, biće tako, znam, i kada bude “ko zna koji put”. Ti si, za neočekivati od onog koji je u gradu važio za “ljubitelja sukanja” krio stid mužjaka neprekidno nežno me privijajući uz vižljasti, bezdlaki abdomen, izbegavajući da nam se sretnu pogledi, zabijao si bradu u moje telo, negde u predeo između resice uha u kojoj je bila minđuša s malim biserom (proletela mi je misao koje sam se odmah postidela – “Samo da grickajući me, ne otpadne biserčić?”) i ključne kosti. Narednih dana i meseci, odnosno tokom godine naša tela postajala su kompatibilnija, a kauč- izbledela bordo drtina sve udobniji, kao da se potkožio.

Ipak smo se rastali. Zbog čega, pitam se do danas, iako znam da je pitanje dozlaboga glupo? Nije ni važno (e, važno je), nismo se dovoljno gledali u oči (e, baš jesmo), malo vremena provodili smo zajedno (e, laž, i dan i noć bili su naši, a kad nisu bili, kao da su bili), bio je u pitanju samo seks (e, nije, nije), sujeta je pobedila ljubav (e, moguće).

Tek, došlo je jedno još neosvanuto, tamno jutro, odnosno zora, kada si me odvezao na aerodrom i otpravio u drugom pravcu od kauča pohabanog mebla boje izbledele menstrualne krvi oceđene na zgužvanom ulošku bačenom na vrh kante za đubre (tada nisu postojali podzemni kontejneri). Dok smo ne progovarajući, bez uzdisaja koji bi bili sledstveni ljubavnicima na rastanku, putovali ulicama ka mom cilju, zurila sam u osvetljene prozore promičućih solitera i videla, iza prozora, njihove zamišljene stanare, sve uplakane. Svako je imao svoju priču ljubavnog rastanka, i gle čuda, niko, kao ni mi, nije imao racionalno objašnjenje zbog čega su se rastali ako su se voleli. “A, možda se nisu dovoljno voleli, ni oni, ni mi” – skršenog tela i duše, pomerala sam usne kao kad tek opismenjeni čita rečenice, u sebi sam sricala nepostojeća slova kako bih se utešila, a slova ujedinjena u reči stropoštavala su se kao alpska prolećna lavina na drhtavo, teško i opisati od tuge (verovatno ljubavne ?), skvrčeno, jadno srce odjednom izgleda beznačajnog suznog visuljka (u to smo nas dvoje prekonoć pretvorili tu moćnu pumpu čovekovog tela koje daje život). Nismo uspeli da se izborimo sa ljubavlju koju smo imali jedno za drugo. Ha, kakva jadna uteha u trenutku dok ne smem ni da ti dodirnem desnu butinu dok voziš auto, što sam uvek činila prilikom zajedničkih putovanja!

DSCN6456

Tvoja naredna devojka nije bila ni nalik meni – dugonoga, tamnih očiju osenčenih kratkim, gustim trepavicama, kestenjaste kose-grive  uhvaćene svetlucavim, malim šnalama u nehajno formiranu nisku punđu poleglu na vratu, grlenog smeha koji je izlazio iz ustiju punih pravilno raspoređenih zuba, sigurnim korakom nagoveštavajući da je ne samo suštinski lepa, već i poslovno uspešna, mamila je poglede gde god da se pojavi. Bili ste par kao sa crvenog tepiha.

Već kasnije, posle decenije, kada sam se vratila sa interkontinentalnog putovanja bez vidljivog smisla , sreli smo se u parkiću i rekao si mi da ne živiš sam. U pitanju je bila dugonoga brineta. Dodao si – “Zbog nje sam počeo da kitim jelku, odnosno da slavim Božić 25. decembra”. Treptala sam, kapak nad levim okom počeo je da poskakuje stakato. Hvatala sam reči u letu, bubnjalo je u ušima kao kad se avion sunovraćuje – razveo si se, sin otišao u Johanesburg, kćerka u Edmonton, posao ti dobro ide, i – “Znaš da ne mogu da spavam sam”… i kada si pronašao ljubav, osnovao si novu porodicu. “Imamo devojčicu Emu”.

„Znači to je razlog kićenja jelke na prvom spratu jedne sasvim solidne zgrade“ –  tumačim  sebi dok te više i ne slušam, jer ne želim da čujem da jelku kitiš zbog te dugonoge, kosate, već želim da je Ema razlog borovih grana u okviru prozora, pritom, osećajući neočekivanu toplinu koja se širi niz obe butine. Okrećem ti leđa i odlazim u svoju ulicu. Koračajući olovnim stopalima, shvatam da sam se upiškila.

Prošlo je još nekoliko godina, “malo vreme zatim postojalo…”.

Nekoliko je dana pred Božić koji većina hrišćana obeležava po Gregorijanskom kalendaru. Prolazim kroz parkić očekujući u svom vidokrugu svetlucanje ukrašene jele iz tvog stana. Nikako da se dogodi. Iz sobe danima zjapi pomrčina. Zurim u prozore, pogledom pokušavajući da skroziram gde su se denule jelka i praznična svetlost iz tvojih odaja. I tako, uoči Nove godine, već kod kuće, dok se izuvam, prstima levog stopala odbacujem cipelu sa desnog i vice versa, stiže reskim zvukom SMS. Ne žurim da pratim zvučni signal i sadržaj koji sledi. Prvo ću da piškim i operem ruke. Ipak, neobjašnjivo, menjam koncept. Skidam kaput okačivši ga na klimavi tronožni drveni čiviluk boje kestena, te izvlačim mobilni telefon sa dna mlitave, kesaste tašne kako bih pročitala SMS. U zdeli na šanku su naočare, nervozno ih nataknem na nos, uvek tako, ne volim ni zvuk telefona, a kamoli poruke u kojima je sve jednoznačno – “kasnim 15 min, izvini”, “ne zaboravi da uključiš peć kad je jeftina struja”, “čestitaj rođendan mini…”, “ostavila sam ti račune kod…”, “izvadio sam karte za koncert u sinagogi, sreda”, “sačuvaj kulturni dodatak iz politike”, “kupi dve male pavlake i paket piškota”, “ bojler procurio, ne uključuj ga, zvao sam majstora”.

Čitam SMS, stiskajući kolena odlažem piškenje. Čitam, i ponovo čitam, i ponovo, kolena više nisu priljubljena, niti je telo u blagom pognutom stavu kao da pridržava bešiku kako ne bi procurila. Niz butine lagano se sliva blagost mlake tečnosti, mokraće. Uspravila sam se poput žirafe. Na dlanu svetluca displej mobilnog telefona i tekst poruke  – “Zamisli, komšija sa prvog sprata umro dok je parkirao auto ispred svoje zgrade. Na mestu suvozača bila je ogromna jelka. Sahrana sutra u podne”.

PROČITAJTE I: sjaj-velegrada-dublin-u-podgradu-petrovaradinske-tvrdavealmaski-kraj-tri-veka-postojanjaizlozbe-dakle-vi-ste-taj-uros-predicgalerija-matice-srpske-blago-koje-blista-zivotom

6+

Users who have LIKED this post:

  • avatar

One thought on “Božić bez jelke

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *