Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on LinkedInShare on Google+

Ovo je poslednji esej u projektu “Nepokretno nasleđe u Srbiji” koji je trajao šest meseci (2016) u kome su pisali autori, stručnjaci iz raznih oblasti i država. Projekat su osmislili Aleksandar Stanojlović i Bojana Karavidić koja ovog puta vodi na sentimentalno putovanje koje ju je dovele do – baštine. Akvareli: Marta Kiš Buterer

 

gradic-sat

Sticajem ljubavnih okolnosti počelo je interesovanje za arhitekturu, iako su moj svet prevashodno bile knjige, čitanje, pisanje „slobodnih sastava“ za koje sam po nekad dobijala i nagrade, ili su čitani na školskim priredbama. Da, Literarna sekcija bila je moj svet. Kupovala sam knjige od džeparca, nekad od para koje su mi roditelji davali za privatni čas matematike na koji ne bih otišla, dobijala sam knjige i kao poklon (u nižim razredima osnovne škole na primer „Pisma iz mog mlina“, Alfonsa Dodea, „Srce“ Edmonda de Amičisa)…

A onda sam se zaljubila i trajalo je to dugo godina, da bi samo na kratko ljubav bila uzvraćena. No, nisam odustajala. Bogami sam drhtala svaki put kad bih Ga videla i izdaleka. U tom trajanju došlo je doba za studije. On je odabrao arhitekturu, ja novinarstvo. Postali smo studenti u Beogradu. Moj krakati drug Branko takođe se upisao na Arhitektonski fakultet i imao je zadatak da me redovno izveštava kad Ga vidi, s kim sedi na predavanjima i tako to… Jednom prilikom Branko me je pozvao na predavanje čuvenog profesora Ranka Radovića. Odmah sam prihvatila poziv, najviše zbog toga što sam mislila da ću videti Njega. I, da ne dužim, On nije došao, ali sam ja te večeri otkrila Novi svet čiji delić je tog kasnog sumraka predstavio Ranko Radović. I tako je počelo. Shodno prethodnoj rečenici, tri godine kasnije moj diplomski rad tj. završni članak  kod Sergija Lukača na Fakultetu političkih nauka – Odsek novinarstva bio je „Agora, mesto okupljanja“, a sve konsultacije imala sam sa, pa, naravno sa – Rankom Radovićem. 

… Od tada do danas proteklo je mnogo vode rekama, menjala sam mesta boravka, ljubila i bivala ljubljena, ostajala bez dragih osoba, otkrivala svet sa „ove“ i „one“ strane, sticala pijatelje od kojih sam saznavala ono o čemu nisam ni pomišljala, mentalno lutala, ali nastavila da kupujem knjige, među njima i one o arhitekturi i urbanizmu. Evo jedne, izvukla sam je iz moje najomiljenije police raznovrsnih – „Zaludna mistrija“ Bogdana Bogdanovića (Nolit, Beograd, 1963) koju ni ne razumem najbolje, ali sam je kupila iz želje. Jednom ću je pročitati s razumevanjem, sigurno. U tim godinama saznavala sam o kući na vodopadu Frenk Lojd Rajta, Alvaru Altu, Luisu Mamfordu i njegovoj „Istoriji gradova“. Do danas čitam tekstove o arhtekturi. U međuvremenu, šetala sam Kineskim zidom,zurila u piramide, u Karnaku sam bila zapanjena bubica, Akropolj, Mistra, kamena dostojanstvena Đirokastra, ljupki Berat, moj Hvar, Trebinje, Split, Bač… Samo deo baštine na mom dlanu! Ali to još nije početak…

beogradska-kapija

U novom milenijumu sa grupom prijatelja osnovala sam udruženje SUBURBIUM  u Petrovaradinu i tada počinje moj upliv u baštinu/nasleđe. Ovog puta nije me ljubav dovela, već traženje većeg stambenog prostora. Iz Novog Sada doselila sam se u Podgrađe Petrovaradinske tvrđave i otkrila novu planetu – Gradić iz 18. veka koji mi je do tada bio samo nadomak oka – stanovala sam u Novom Sadu, preko puta, samo nas je delio Dunav. Susret je bio… pa, Čaroban. Iako oronuo i kao ubogi princ, Gradić je u mojim očima bio Kralj. Počeli smo da pozivamo stručnjake koji se bave baštinom, urbanizmom, kulturom, sve koji žele da govore, ali – u Gradiću. I ponovo Ranko Radović, ali sada u Novom Sadu. Na prvom „okruglom stolu“ bili su njegovi tada mladi saradnici sa Departmana za arhitekturu i urbanizam koji je on osnovao – Darko Reba, Ljiljana Vukajlov, Milica Kostreš, Dubravka Đukanović. Sa nekima do danas sarađujem. Nizale su se godine. SUBURBIUM je bio jedan od osnivača mreže SEE Heritage Network (Sarajevo, 2006) koja danas ima više od 20 članova. U Novom Sadu smo zajedno organizovali stručni skup/radionicu gde smo promovisali Evropsku konvenciju o predelu – „Kulturni predeo i primena Evropske konvencije o predelu u jugoistočnoj Evropi – uloga nevladinog sektora“. Zatim, SUBURBIUM je uz sredstva CHwB i Skupštine i Vlade AP Vojvodine pripremio međunarodni simpozijum „Obnova kulturne/graditeljske baštine – aspekti, primeri, pouke“. Izdali smo knjigu „Zaboravljeni grad – Podgrađe Petrovaradinske tvrđave“ (Futura publikacije, Petrovaradin) koja je sa srpskog prevedena na engleski, francuski, mađarski i nemački. Pisali su: Siniša Jokić, Laslo Vegel, Ljiljana Jokić Kaspar, Sava Damjanov, Franja Petrinović… Fotografija Stevan Lazukić.

Moj saradnik/prijatelj u dobru/zlu, arhitekta Aleksandar Stanojlović s kojim je SUBURBIUM ostvario početne, jedinstvene projekte 3D mapa Podgrađa, Petrovaradinske tvrđave, Sremskih Karlovaca, Sentandreje, do danas ostaje osoba s kojom se takoreći svakodnevno raspravljam šta ćemo/kako ćemo. Nismo baš uvek saglasni… Osnovali smo 2014. Korzo Portal za urbanu kulturu i baštinu sa Silvijom Dražić i Kaćom Lazukić Ljubinković, a projekat „Nepokretno nasleđe u Srbiji“ osmislili smo nas dvoje u želji da predstavimo ono što se, možda, manje zna, ili, ako se zna, vredno je ponoviti.

… I to je moja priča – od neostvarene ljubavi do baštine!

Bojana Karavidić, politikološkinja, novinarka, osnovala SUBURBIUM, korzoportal

PROČITAJTE U OKVIRU ISTOG PROJEKTA TEKSTOVE DRUGIH AUTORA , LINK JE NA POČETNOJ STRANI

1+

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *