Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on LinkedInShare on Google+

Arpad Tot je posle Endre Adija najznačajniji mađarski pesnik svog vremena. Živeo je kratko(1886 – 1928), ali je i za to vreme stvorio prepoznatljivu poeziju punu melanholije, zasnovanu na Šopenhauerovom i Ničeovom tumačenju sveta. Njegova poezija nikako nije laka lirika! Tot je bio umetnik reči, pisao je elegije u kojima su isprepleteni elementi secesije (u smislu umetničke reakcije na akademizam, prim. korzoportal) i ličnih impresija. Sa malo, precizno odabranih reči kazivao je mnogo. Kod nas nedovoljno poznata, njegova poezija ima neprolaznu vrednost. 

IMG_7265Foto: Manja Holodkov

                                                                               MASKA

Zar  sam toliko opak? Nem? Leden?

Oprosti mi  zbog  toga. Kad bih samo znao

pružio bih tebi sva svetla i svu toplinu postojećeg sveta.

Palme. Palate. Igre.

Obalu zaogrnutu najmirisnijim ljubičicama.

Ili makar zamamne časove zagrljaja.

Ali sada ni tračak svetla ne mogu ukrasti, neću te lagati.

U prljavoj borbi  jagme pohlepnih moje je da  kopnim.

Doba je Antihrista.

Svetluca raskoš zlatno prljave sirotinje,

koja iskrzanih noktiju srlja ka nebesima.

U agoniji osećam samo silinu okolnih jauka.

Budi  strpljiva – dolazi vreme lepših pesama.

Samo budi  strpljiva.

Budi moja mirna luka koja me čeka cvećem kićena.

Maska je na  mom  licu.

Hladna, skorela, ali ću je odbaciti.

Ili će se polako suzama natopljena ona i raspasti,

Sve dok me ti lelujaš u krilu svom do smrti moje.

Arpad Tot

Prevod: Rokai Karolj

PROČITAJTE Iko-je-rekao-pesmadragana-mladenovic-izbor-pesamatin-ujevic-zapis-na-pragu

 

 

 

0

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *